Gotovo sam trčala za njim po izlasku iz voza, još uvek pod utiskom svega što se desilo. Bože, ovo nisam ja, kako se desilo da me nepoznat čovek izvede napolje i da idem za njim bez pitanja? Umalo sam udarila u njega kada je stao i okrenuo se prema meni. – Dobro, idemo negde da sednemo i da se smirimo. Slažeš se? – klimnula sam glavom , nesposobna da progovorim. Čovek je imao pogled koji je izazivao trnce da mi krenu niz leđa.
– Molim te, ne gledaj me tako.
- Kako? – zbunio me je. Ja njaga gledam „nekako“? Pa da, zblenuto, mora da umire od smeha zbog mog izraza lica.
- Tako...da poželim da te odvedem negde i ne pustim te tri dana iz kreveta.
- Ohhhh..-potpuno me je omeo. – Nisam imala nameru da te izazivam. Ja...zaista ne znam šta mi je. Ovo zaista ne liči na mene. – pokušavala sam da izvučem ruku. Ne, ovo ne sme da se dešava. Stegao mi je ruku bez namere da me pusti. Koliko god moj razum vrištao da ništa ne znam o njemu, dopadao mi se taj dodir, vrlo. Nastavio je da priča:
- Idemo da sednemo negde i da popričamo. Ne brini, ni na mene ne liči da izvlačim žene iz prevoza. Zato moram da pričam sa tobom.- bez obzira na reči, nije se pomerio ni milimetar. Osećala sam kako iz njega izbija toplina kad me je uhvatio za bradu i podigao je da može da me pogleda u oči. Spustio se i okrznuo mi usne svojima. Nije bilo šanse da suzbijem uzdah. Želim više, mnogo više. Svi znaci upozorenja i sva logika su se trenutno povukli, u trenutku kada me je privukao uz sebe, kao da mi čita misli. Osetila sam grub pritisak čvrstih usana, pa malo kolebanje, kao da se trudi da bude nežan dok mi je rastvarao jezikom usne i istraživao mi usta kao da pokušava da pogodi ukus nečeg nepoznatog. Nisam želela nežnost, želela sam da nekako smiri vatru koja je počela da se pali u stomaku i kola venama. Uzvratila sam poljubac svom žestinom, grizući ga za usnu, želeći da ga okusim u svakom smislu. Trgla sam se kada se naglo odvojio od mene govoreći kako treba da se smiri. Izgubila sam predstavu o tome gde se nalazimo, ljudi su prolazili pored nas i zagledali nas. U pravu je, moram da se smirim.Udahnula sam duboko, dozivajući se svesti. Ovo je tako pogrešno, na svaki mogući način. Ne trebaju mi komplikacije sada, kada sam koliko toliko dovela svoj život u normalu. Pogotovu mi ne treba stranac, o kome ama baš ništa ne znam, sem da je uspeo da izazove moju trenutnu reakciju ...u svakom smislu. Izgubljena u mislima, shvatila sam da smo u nekom kafiću i da treba da sednem. Aha, dobro, da, to je ok. Biće bolje da mu što pre objasnim da je sve ovo jedna velika ludost i da nemam nameru da se vidim sa njim ikada više. Nikako.
Pokušavala sam da suspregnem smeh koji me je obuzeo ali bez uspeha. Svakako sam u šoku, očigledno je. Mozak mi je brzo radio dok sam govorila objašnjavajući da je sve ovo vrlo čudno, i naravno, složio se sa njom, opet insistirajući na tome da hoće da je vidi. Dobro, jasno joj je bilo zašto. Reagovali su jedno na drugo, činjenica. Ali neće zbog toga sebi iskomplikovati život. Nema šanse. Trudila sam se da mu to objasnim, osećajući kako mi se ruke skupljene u krilu tresu, mada sam znala da mi je pogled siguran i čvrst. O da, šteta što ne dele Oskara za takve uloge, odlično sam uvežbala taj nepokolebljivi pogled. On joj je bio jedno od retkih oružja sa kojima je raspolagala.
Očigledno se nije slagao sa njom, sudeći po njegovoj reakciji. Izgleda da nije navikao da bude odbijen. Što je značilo upravo to da joj je zaključak ispravan. Ne treba joj još jedan takav u životu. Ikada više.
Sukobila sam se sa njegovim pogledom koji je odavao odlučnost. Očigledno je bio od onih koji se ne predaju lako. – Dobro. Hajdemo mirno i polako od početka. – pružio je ruku preko stola i predstavio se. – Ja sam Mladen, drago mi je. – Razmišljala sam o tome da samo ustanem i odem, ali mi vaspitanje nije dalo da to uradim, tako da sam izvukla ruku ispod stola i uzvratila pozdrav, preklinjući je što drhti. Mada, to je samo od šoka, bila sam sigurna. Da, samo to . – Drago mi je Mladene, ja sam Ana- rekoh, povlačeći brzo ruku.
Nerviralo me je sopstveno telo i ove reakcije na koje nisam navikla. Smišljajući najbrži mogući način da se izvučem iz te situacije, i jedino što mi je palo na pamet je da mu kažem da sam zauzeta. Što i nije bilo daleko od istine, mada ne na taj način na koji će on pretpostaviti, znala sam. Ne volim da manipulišem, niti da lažem, ali, naučila sam mnogo toga poslednjih godina, čak i to. Uzdahnuvši duboko, počela sam da pričam, ignorišući čvor koji je počeo da se pravi u grlu.
- Kao što sam rekla, ne bi trebali da pravimo ovoliku dramu oko toga što se desilo. Jednostavno je to jedna od onih situacija gde ljudi reaguju neobično u neobičnim okolnostima. Bili smo isuviše blizu jedno drugom, i odreagovali potpuno fiziološki. Ne želim da se bavim time kako i zašto, znam samo da smo potpuni stranci i da bilo kakvo insistiranje na daljem održavanju kontakta nije preporučljivo.Pogotovu stoga što me neko čeka kod kuće. – Trudila sam se da zvuči što uverenije i stabilnije, birajući zvanični ton, shvatajući da izbegavam da ga pogledam direktno, plašila sam se da će je taj njegov pogled opet hipnotisati. – A sad me izvinite, gospodine Mladene, zaista žurim kući. – Ustala sam i krenula da se izvlačim iz separea, ignorišući miris kafe koji je mamio.
- Stani, Ana, stani. Slušaj...ok, neka bude da je tako kako ti tvrdiš. Zašto barem ne sedneš i ne opustiš se, popiješ kafu, kad smo već ovde i naručili smo? Ako ne želiš, ne moramo ništa pričati, ok? – Mladen je takođe ustao i gledao me probadajući me pogledom.
Molila sam se da mi ne priđe, znajući da će se opet desiti isto. Iz nekog razloga sam pored ovog čoveka gubila glavu, bukvalno. Nije prilazio, izgledao je kao da se premišlja dok sam se ja povukla se korak unazad držeći torbu ispred sebe, čvrsto, obema rukama. - Ne, zaista žurim. - Napravila sam još jedan korak unazad i osetila da udaram u nešto i gubim ravnotežu, ispuštajići torbu iz koje se sve prosulo po podu. U sledećem trenutku su Mladenove čvrste ruke bile oko mene. O ne.
Telo je odreagovalo tako što sam se pribila uz njega, osećajući neodoljivu želju za njegovim usnama, i rukama svuda po sebi. Skupivši svu snagu volje koju posedujem, odvojila sam se i klekla na pod počevši da saklupljam stvari. Sve se rasulo, papiri iz fascikli, rokovnik iz koga su poispadali papiri, novčanik.
Videla sam samo vrhove njegovih cipela u svom tom haosu, i palo mi je na pamet da ako bi sada podigla glavu, našla bi se tačno u visini njegovog međunožja. Na tu pomisao mi obrazi buknuše. Poludela sam, definitivno. Kako drugačije da objasnim neverovatnu želju da zaista kleknem tu ispred njega i da mu lagano svučem te farmerice, gledajući ga pravo u oči. Setila sam se pritiska na leđima...uh, bože...kako je bio divno čvrst. Zamislila sam tu baršunastu čvrstinu kako mi klizi po usnama, po jeziku, kako ga milujem prstima. Osetila sam da mi pulsira između nogu i jače ih pritisla jednu uz drugu. Biće bolje da se što pre pokupim odavde.
– Molim te, ne gledaj me tako.
- Kako? – zbunio me je. Ja njaga gledam „nekako“? Pa da, zblenuto, mora da umire od smeha zbog mog izraza lica.
- Tako...da poželim da te odvedem negde i ne pustim te tri dana iz kreveta.
- Ohhhh..-potpuno me je omeo. – Nisam imala nameru da te izazivam. Ja...zaista ne znam šta mi je. Ovo zaista ne liči na mene. – pokušavala sam da izvučem ruku. Ne, ovo ne sme da se dešava. Stegao mi je ruku bez namere da me pusti. Koliko god moj razum vrištao da ništa ne znam o njemu, dopadao mi se taj dodir, vrlo. Nastavio je da priča:
- Idemo da sednemo negde i da popričamo. Ne brini, ni na mene ne liči da izvlačim žene iz prevoza. Zato moram da pričam sa tobom.- bez obzira na reči, nije se pomerio ni milimetar. Osećala sam kako iz njega izbija toplina kad me je uhvatio za bradu i podigao je da može da me pogleda u oči. Spustio se i okrznuo mi usne svojima. Nije bilo šanse da suzbijem uzdah. Želim više, mnogo više. Svi znaci upozorenja i sva logika su se trenutno povukli, u trenutku kada me je privukao uz sebe, kao da mi čita misli. Osetila sam grub pritisak čvrstih usana, pa malo kolebanje, kao da se trudi da bude nežan dok mi je rastvarao jezikom usne i istraživao mi usta kao da pokušava da pogodi ukus nečeg nepoznatog. Nisam želela nežnost, želela sam da nekako smiri vatru koja je počela da se pali u stomaku i kola venama. Uzvratila sam poljubac svom žestinom, grizući ga za usnu, želeći da ga okusim u svakom smislu. Trgla sam se kada se naglo odvojio od mene govoreći kako treba da se smiri. Izgubila sam predstavu o tome gde se nalazimo, ljudi su prolazili pored nas i zagledali nas. U pravu je, moram da se smirim.Udahnula sam duboko, dozivajući se svesti. Ovo je tako pogrešno, na svaki mogući način. Ne trebaju mi komplikacije sada, kada sam koliko toliko dovela svoj život u normalu. Pogotovu mi ne treba stranac, o kome ama baš ništa ne znam, sem da je uspeo da izazove moju trenutnu reakciju ...u svakom smislu. Izgubljena u mislima, shvatila sam da smo u nekom kafiću i da treba da sednem. Aha, dobro, da, to je ok. Biće bolje da mu što pre objasnim da je sve ovo jedna velika ludost i da nemam nameru da se vidim sa njim ikada više. Nikako.
Pokušavala sam da suspregnem smeh koji me je obuzeo ali bez uspeha. Svakako sam u šoku, očigledno je. Mozak mi je brzo radio dok sam govorila objašnjavajući da je sve ovo vrlo čudno, i naravno, složio se sa njom, opet insistirajući na tome da hoće da je vidi. Dobro, jasno joj je bilo zašto. Reagovali su jedno na drugo, činjenica. Ali neće zbog toga sebi iskomplikovati život. Nema šanse. Trudila sam se da mu to objasnim, osećajući kako mi se ruke skupljene u krilu tresu, mada sam znala da mi je pogled siguran i čvrst. O da, šteta što ne dele Oskara za takve uloge, odlično sam uvežbala taj nepokolebljivi pogled. On joj je bio jedno od retkih oružja sa kojima je raspolagala.
Očigledno se nije slagao sa njom, sudeći po njegovoj reakciji. Izgleda da nije navikao da bude odbijen. Što je značilo upravo to da joj je zaključak ispravan. Ne treba joj još jedan takav u životu. Ikada više.
Sukobila sam se sa njegovim pogledom koji je odavao odlučnost. Očigledno je bio od onih koji se ne predaju lako. – Dobro. Hajdemo mirno i polako od početka. – pružio je ruku preko stola i predstavio se. – Ja sam Mladen, drago mi je. – Razmišljala sam o tome da samo ustanem i odem, ali mi vaspitanje nije dalo da to uradim, tako da sam izvukla ruku ispod stola i uzvratila pozdrav, preklinjući je što drhti. Mada, to je samo od šoka, bila sam sigurna. Da, samo to . – Drago mi je Mladene, ja sam Ana- rekoh, povlačeći brzo ruku.
Nerviralo me je sopstveno telo i ove reakcije na koje nisam navikla. Smišljajući najbrži mogući način da se izvučem iz te situacije, i jedino što mi je palo na pamet je da mu kažem da sam zauzeta. Što i nije bilo daleko od istine, mada ne na taj način na koji će on pretpostaviti, znala sam. Ne volim da manipulišem, niti da lažem, ali, naučila sam mnogo toga poslednjih godina, čak i to. Uzdahnuvši duboko, počela sam da pričam, ignorišući čvor koji je počeo da se pravi u grlu.
- Kao što sam rekla, ne bi trebali da pravimo ovoliku dramu oko toga što se desilo. Jednostavno je to jedna od onih situacija gde ljudi reaguju neobično u neobičnim okolnostima. Bili smo isuviše blizu jedno drugom, i odreagovali potpuno fiziološki. Ne želim da se bavim time kako i zašto, znam samo da smo potpuni stranci i da bilo kakvo insistiranje na daljem održavanju kontakta nije preporučljivo.Pogotovu stoga što me neko čeka kod kuće. – Trudila sam se da zvuči što uverenije i stabilnije, birajući zvanični ton, shvatajući da izbegavam da ga pogledam direktno, plašila sam se da će je taj njegov pogled opet hipnotisati. – A sad me izvinite, gospodine Mladene, zaista žurim kući. – Ustala sam i krenula da se izvlačim iz separea, ignorišući miris kafe koji je mamio.
- Stani, Ana, stani. Slušaj...ok, neka bude da je tako kako ti tvrdiš. Zašto barem ne sedneš i ne opustiš se, popiješ kafu, kad smo već ovde i naručili smo? Ako ne želiš, ne moramo ništa pričati, ok? – Mladen je takođe ustao i gledao me probadajući me pogledom.
Molila sam se da mi ne priđe, znajući da će se opet desiti isto. Iz nekog razloga sam pored ovog čoveka gubila glavu, bukvalno. Nije prilazio, izgledao je kao da se premišlja dok sam se ja povukla se korak unazad držeći torbu ispred sebe, čvrsto, obema rukama. - Ne, zaista žurim. - Napravila sam još jedan korak unazad i osetila da udaram u nešto i gubim ravnotežu, ispuštajići torbu iz koje se sve prosulo po podu. U sledećem trenutku su Mladenove čvrste ruke bile oko mene. O ne.
Telo je odreagovalo tako što sam se pribila uz njega, osećajući neodoljivu želju za njegovim usnama, i rukama svuda po sebi. Skupivši svu snagu volje koju posedujem, odvojila sam se i klekla na pod počevši da saklupljam stvari. Sve se rasulo, papiri iz fascikli, rokovnik iz koga su poispadali papiri, novčanik.
Videla sam samo vrhove njegovih cipela u svom tom haosu, i palo mi je na pamet da ako bi sada podigla glavu, našla bi se tačno u visini njegovog međunožja. Na tu pomisao mi obrazi buknuše. Poludela sam, definitivno. Kako drugačije da objasnim neverovatnu želju da zaista kleknem tu ispred njega i da mu lagano svučem te farmerice, gledajući ga pravo u oči. Setila sam se pritiska na leđima...uh, bože...kako je bio divno čvrst. Zamislila sam tu baršunastu čvrstinu kako mi klizi po usnama, po jeziku, kako ga milujem prstima. Osetila sam da mi pulsira između nogu i jače ih pritisla jednu uz drugu. Biće bolje da se što pre pokupim odavde.
Нема коментара:
Постави коментар